Splavarenje - Blog

Saznajte šta je splavarenje, ko su bili splavari, zašto, kada i kako je sve počelo, kako su se nekada pravili splavovi, kao i zašto je ovaj zanat ugašen.

Obavezno pogledajte dokumentarni film u trajanju 15 minuta, koji prikazuje umeće i hrabrost splavara sa Drine.

Splavarenje je stari zanat koji predstavlja jednu kariku u lancu prevoza drvenih trupaca (oblovine) iz najnepristupačnijih planinskih predela, isključivo rečnim tokovima do krajnjeg pristaništa gde su građu preuzimali neki drugi ljudi, koji bi tu građu dalje prevozili kopnenim putem do fabrika za obradu drveta (pilane/strugare).

Razlog zbog koga je drvo prevoženo vodenim putem leži u tome što iz nepristupačnih planinskih predela nije moguće prevesti velike drvene trupce na drugi način, tačnije nije bilo uređenih puteva kojima bi se mogao vršiti prevoz.

Crno-belo stara fotografija splavara koji prevoze dvenu građu rekom u kanjonu reke drine
foto: Splavari sa reke Drine

Po svemu sudeći, to su bili jako hrabri i spretni ljudi koji su na vodi upravljali drvenim trupcima (više povezanih trupaca čini splav) koji su bili dugi i po 20 metara, prevazilazeći sve prepreke koje bi se nalašle na putu. Podrazumeva se da su ovaj rizičan i zahtevan posao, koji iziskuje i dobru fizičku spremnost obavljali isključivo muškarci i to najčešće oni koji nisu imali velike zemljane posede, pa su u splavarenju našli prilku da dođu do zarade.  Prvi splavari su slabo poznavali rečne tokove, pa su se pre polaska na put opraštali od rodbine kao da polaze u rat. Posebna opasnost po splavare bile su vodenice na Drini i Savi jer je bilo i smrtnih slučajeva i podbijanja splavova pod vodenice. Poznat je i slučaj, da u godinama kada nije bilo dovoljno odvažnih muškaraca, ovaj težak posao su obavljale i žene.

 

Za bezbedno i lakše upravljanje, potrebna su dva čoveka i to jedan na prednjoj (pramcu) a drugi na zadnjoj strani splava (krma). Na pramcu se nalazio iskusniji splavar, koji je dobro poznavao teren, dok je na krmi bio manje iskusan (kormilar), koji sluša naređenja.  Upravljanje se izvodilo uz pomoć dugačkog drveta (čaklja) i velikog drvenog "vesla" (krme). Kako je za promenu pravca velikog splava teškog i po nekoliko tona potreban izuzetan napor, poluge na čaklji a pogotuvu na zadnjem veslu su velike, kako bi se olakšalo upravljanje. U Ibarskom kraju, splavar je salar a splav sal. Naziv za upravljač je dumen.

"Oni su nenadmašni veštaci, hladnokrvni i suvereni gospodari svakog uzavrelog slapa i svake podmukle stene."

foto: Najtraženija je bila četinarska šuma.

Potreba za kvalitetnom drvnom građom je od uvek postojala, a početak splavarskog zanata na našim prostorima povezujemo sa krajem 19. veka i velikom ekspanzijom eksploatacije sirovine drveta.

 

Kako je snaga žive prirode bogato prekrila planine Srbije, Bosne i Hercegovine šumom, logičan je sled događaja da se drva iz tih zabačenih predela spuštaju rekama i ponude zainteresovanim kupcima.

Prevoz građe rekom obavljao se u gotovo svim krajevima gde su postojali prirodni rečni i šumski potencijali.

 

Najpoznatije reke na kojima se sprovodilo splaverenje su: Tara, Piva, Ćehotina, Lim, Drina, Sava, Ibar, Sana, Una, Ribnik, Vrbas... Ovim rečnim slivovima, građa je stizala do najudaljenijih delova sveta. Kada je građa transportovana Tarom, prvo pristanište je bilo Foča, koja je u to vreme predstavljala jedno od najvećih šumskih gazdinstava u Bosni. Kako je Foča predstavljala sabirni centar za dospele trupce sa Tare, Pive i Ćehotine, tu bi se najčešće menjali splavari, tj. splavove bi preuzeli drinski splavari. Sledeća veća stajališta bili su Šabac, Smederevo i Beograd. Rečni put: Tara - Piva - Lim - Drina - Sava - Dunav - Crno more. Oblovina sa Lima je imali istu putanju, dok je ona sa Ibra išla do Kosovske Mitorvice.​

Da bi se napravio splav, potrebno je prvo odseći dovoljno staro i kvaliteno stablo. Nako što se izvrši seča, drvo se očisti od grana a zatim skrati na odgovarajuću dužinu. Ovako obrađeno stablo naziva se trupac/oblovina. Teži deo posla tek predstoji. Put od mesta seče do reke je udaljen i po nekoliko stotina metara a kako su šumski predeli zahtevni za kretanje, prava je veština dovući  teške i dugačke trupce do reke. Taj posao se najčešće obavljao otiskivanjem trupaca niz prirodne padine a neretko su morali da se prave puteve uz pomoć drvenih elemenata (riže i talpe). Riže su drvena korita koja su smanjivala trenje i omogućavala lakše upravljanje trupcima, dok su talpe drveni pragovi koji su se slagali po zemlji tako da smanje trenje i olakšaju vuču uz pomoć konja i volova. Na mestima gde su uslovi dozvoljavali, pravljene su žičare i železnica.

Proces pravljenja mogao je započeti tek kada se stabla poređaju uz obalu. Dužina i širina zavisila je od korita reke, odnosno u od toga koliko je korito široko i prohodno. U nekim delovima se debla nisu ni povezivala, već su plutala pojedinačno a splavari su u malim splavovima (splutinama) pratili građu da se gde ne zaglavi a veliki deo posla su obavljali i sa obale. Ljudi koji nisu išli na vodu za deblima, već su posao obavljali sa obale, tako što su odglavljivali debla zastala na obali ili steni, nazivali su se triftari. Kasnije bi se ta debla koja plutaju sama spajana u splavove, i to u zaustavnim mestima napravljenim za tu namenu (branama). Veštim splavarima, u zavisonsti od veličine splava, vreme potrebno da ga naprave iznosilo je oko 1 sat. 

 

U zavisnosti od vrste, splavovi se se delili valjčare, gredare i daščare.  Kako je iskustvo splavara i potreba za većim količinama drveta resla, od "početničkih" 12 metara kubnih, splavovi su počeli da dobijaju razmere i do 40 m³ . Dužina i širina je najviše zavisila od konfiguracije terena, na nekim mestima dužina splava je iznosila i 24 metra, dok je širina najčešće bila od 4 m do 8 m. Debla su se povezivala uz pomoć klinova, gvozdenih kuka, velikih gvozdenih i drvenih eksera i žice.

Kako je putovanje trajalo i po nekoliko meseci, moralo se voditi računa o hrani, odeći, obući, kao i o mnogim drugim stvarima. Najčešće kada splavovi uđu u mirniji tok, na njima su pravljene kolibice za zaštitu od vremeskih uslova, kao i ognjište za vatru. Splavovi se nisu ni noći zaustavljali.

foto: Splavovi na Drini (Perućac)

Ribnik u blizini Srnetice (1925-1930) (photogalerija.com)

 

Postepeno gašenje ovog zanata počelo je prvom polovinom 20. veka, kako je se potreba za građom smanjivala, kao i pod uticajem raznih događaja. Kao prelomne tačke na gotovo svim rekama uzimaju se godine kada su počele da se na ovim divljim planinskim rekama u srcu izuzetne prirode grade hirdo-elektrane, sa velikim zaustavnim branama. Izgradnjom brane, onemogućen je dalji transport.

 

 

 

 

 

Hronologija razvoja događaja na Drini, a samim tim i svim njenim pritokama.

Godine 1931, nakon što je Prometna banka završila poslove seče i izvoza građe, organizaciju splavarenja preuzima Industrijska banka iz Bajine Bašte. Obim posla je bio u stalnom padu, a splavovima se uglavnom prevozilo drvo za ogrev koje se moralo pretovarivati i po nekoliko puta. U izmenjenim okolnostima splavari su se organizovali u sindikalne podružnice i borili se za bolje uslove rada. Nakon Drugog svetskog rata splavari osnivaju preduzeće za transport oble građe vodenim putem „Drina“ sa sedištem u Beogradu. U pet splavišta na Drini bilo je zaposleno 1000 splavara. U julu 1950. drinskim splavari dolaze pod upravu Državnog kombinata iz Užica, a u martu 1951. pod upravu Drvnog kombinata „Makiš“ iz Beograda. U decembru 1951 godine ukinuta su sva splavišta na Drini i otkazan posao svim splavarima, a sa izgradnjom brane u Perućcu 1963. prestaje splavarenje Drinom. 

Malo je poznato da je danas najmasovnija manifestacija na vodi upravo prvi put organizovana 1994. na reci Drini u čast i sećanje na drinske splavare. Reč je o Drinskoj regati.

 

Najbolji prikaz segmenata uobičajnog dana na reci možete pogledati na dokumentarnom filmu iz 1951 godine.

 

Bosna film - Splavari na Drini 1951

Samo najveštiji su se usuđivali da provezu i Donji buk i oni kažu da su opasnosti ovog mesta cena koju Drina traži za lepote koje pruža.

Najzahtevniji deo toka Drine počinjao je ispod rečice Žepe. Gornji buk je predstavljao veliku pretnju da i najteži splav udari o okomite litice i tako naruši konstrukciju. Za prevazilaženje ovog dela, bila je neophodna dobra uigranost goniča oblovine. Ali nakon što bi supeli da se izbore sa silinom vode i provezu splavove bez oštećenja, prava prepreka je tek sledila na samo 500m niže - Donji buk.

 

Donji buk je bio mesto na kome su se splavovi zaustavljali a ćebad, odeća, hrana i druga oprema prenosila stenovitom obalom, kao bi bili sigurni da će ostatak putovanja moći da provedu nepovređeni i siti. Koliko je ovo bilo opasno mesto govori činjenica da kada splav prođe kroz ovaj uzavreo tesnac gotovo uvek u liman (kontra tok) uplovi razbijen i polomljen.

Susret generacija

 

U Fočanskom Muzeju postoji podatak da je još 1906. godine, jedan fočanski triftar, na drvenom splavu, Drinom, od Šcepan Polja do Foče, vozio jednog austrijskog šumarskog inžinjera, radi odmora i rekreacije, što bi se moglo uzeti za početak turističkog splavarenja u Foči i okolini.

 

1932.godine beogradska “Politika” je pisala o zamahu turističkog splavarenja na drvenim splavovima u Foči.

Zahvaljujemo se: Kovačević, FB: Stare slike - HE Zvornik, Kenan Sarac, Fikret Pendek, photogalery.com

Logotip Rafting kluba Eko-Lim iz Priboja

Autor: Rafting klub Eko-Lim

Zabranjeno neovlašćeno kopiranje sadržaja.
Kontakt: extremeserbia@gmail.com

Priboj, Jul 2020.

Uskoro i drugi blog članci:

Transparentna ilustracija teksta.